SAOPŠTENJE ZA JAVNOST HRVASKOG GRAĐANSKOG SAVEZA
POVODOM NAJNOVIJE RAZMENE OPTUŽBI NA RELACIJI BEOGRAD - ZAGREB
Avgust je "mesec mrmota" za građane Srbije i Hrvatske.
Mesec koji nam se svaki put na isti način javlja i nikada ne završava. On je simbol teške, hronične bolesti iz koje našim narodima kao da nema izbavljenja.
Hrvatska 5. avgust slavi Dan pobjede i domovinske zahvalnosti, obeležavajući uspeh "najveće vojno-redarstvene akcije Domovinskoga rata", pod nazivom "Oluja", sprovedene 1995. godine na području severne Dalmacije, Like, Banovine i Korduna. Za srpski narod i državu, to je Dan sećanja na ogromna stradanja i progon stotina hiljada sunarodnika sa ovih područja.
Pod teretom ratne prošlosti u koju nas političke i plemenske vođe, nacionalni ideolozi i njihovi sledbenici uporno vraćaju, avgustovske mržnje nas obuzimaju i počinje da nas trese groznica "krvi i tla" koja će nas, pre ili kasnije, konačno uništiti.
Sve je ovo moguće jer se osećanje identiteta gradi, dominantno i uporno, na pripadnosti naciji, a ne na dubokom uverenju da smo "sinovi čoveka" .
Koren zla je u činjenici da nismo samo oblikovani, nego smo omeđeni, oslepljeni i opsednuti vezanošću za vlastitu naciju. Otuda, prema pripadnicima drugih nacija ne primenjujemo iste aršine koje primenjujemo prema pripadnicima sopstvene.
Pod "patriotizmom" se, podjednako i u Srbiji i Hrvatskoj, podrazumeva stav koji uzdiže sopstvenu naciju iznad čovečanstva, iznad principa istine i pravde, a ne brigu za sopstvenu naciju.
Idolopoklonički karakter nacionalnog osećanja u kontekstu odnosa dva naroda, srpskog i hrvatskog, predstavlja sigurno i ubojito oruđe u rukama predstavnika vlasti u obe, podjednako neemancipovane države.
Da nije tako, svaki bi zvaničnik i javni djelatnik u Hrvatskoj, pre nego otvori usta i uputi opasnu strelu u pravcu Beograda, promislio šta izgovoreno i učinjeno već sutra može značiti za svakodnevni život hrvatske manjine u Srbiji, a svaki političar i javni radnik u Srbiji pre nego optuži hrvatsku državu, njene institucije ili čitav narod za kakvo zlo, prošlo ili sadašnja, morao bi odmeriti svoju izjavu, uz najveću brigu za interese sunarodnika u Republici Hrvatskoj i sve one koji su tokom ratova 90-ih iz nje izbegli i teško stradali.
Da nije tako, mediji se ovih dana ne bi utrkivali u nekritičkom, gotovo histeričnom prenošenju izjava, optužbi i protestnih nota predstavnika dveju (sada već) odlazećih vlada, zamagljujući suštinu nagomilanih problema koje valja rešavati na relaciji Beograd – Zagreb.
Da nije tako, i naši manjinski lideri, i duhovnici, učitelji i profesori, s ove i s one strane granice, reagovali bi svakodnevno, uporno, dosledno, na svaki oblik ispoljene ili tinjajuće netrpeljivosti, mržnje i nasilja.
Da nije tako, u našim bismo domovima, našoj deci, svakoga dana slali poruku razuma, solidarnosti i ljubavi za drugoga.
Mi, aktivisti i aktivistkinje HGS-a, taj put razuma biramo i pozivamo vas da nam se na njemu pridružite.
On jeste teži, zahteva budnost, preispitivanje i odricanje, ali sigurno vodi čovečnosti i boljim odnosima dva naroda i dve države.
U Novom Sadu, 3. avgusta 2016.